Гиљермо Дајзлер
Сигналистичка поезија
Guillermo DeislerМирољуб Тодоровић нам предлаже методологију за класификовање нових поезија засновану на семиотици. Он тај скуп нових поезија изворно назива – сигнализам.
На шпанском ми бисмо, ипак, морали да усвојимо термин señalística уместо сигнализам, јер је реч о знаку, оном којем лингвистика, а унутар ње семиотика (семантика такође), даје значење „инструмента који служи за преношење порука“. И ту је, мислим, оно основно на шта циља методолошка анализа Мирољуба Тодоровића.
Осврнимо се сада на антологију Сигналистичка поезија, која се појављује у интернационалној ревији Сигнал број 4/5 за 1971. годину.
Нећемо се задржати у области анализе са становишта која је предложио Тодоровић, већ ћемо ићи даље према подручју конотација које буде изабране песме, бранећи могућност да се структурише реалност путем њих као израза културе.
У општим цртама запажа се потпуно одвајање од неких проблема савременог друштва, као што су: рат, секс, страховите противречности између неразвијених и високоразвијених, између масовне потрошње и манипулације масама.
Међутим, готово код свих песника ове антологије осећа се дубока заокупљеност проблемом изласка из система линеарног, искључиво литерарног исказа, коришћењем достигнућа једне отвореније комуникације. Још је очигледнија брига да се систем знакова употреби као средство за деструкцију језика на којем се заснива традиционална књижевност. Уочљива је широка употреба слова као визуелног елемента, не звуковног[1]), ни литерарног, премда га, такође, срећемо како нам нуди звукове, на пример у конкретној поезији[2]). Калиграмске[3] песме, песме у процесу[4], увек су унутар једне линије веома интелигентне, интелектуалне, припремајући пре свега простор за нови поетски језик, остварујући тако једну могућност различиту од оних које су у Италији предлагане, на пример, Лучано Ори: „визивна поезија као пролетерска алтернатива књижевног капитализма“, или Клементе Падин у Уругвају, који се залаже за разарање „дела“ као супститута реалности. Тај пут југословенских песника појављује се, коначно, као интелигентна шанса да се умакне линеарној манипулацији писања и да се савременицима, и онима који ће доћи, обезбеди једна другачија, вреднија могућност читања.
Антофагаста, априла 1972.
Са шпанског превео М. Петровић
Објављено у књизи „Сигнализам у свету“, Београд, 1984.
[1] Андрић, Јевтић, Ђорђевић, Париповић, Јанковић, Стојиљковић, Матковић.
[2] Тодоровић, Рошуљ.
[3] Решин, Тодоровић.
[4] Мађар, Вукановић, Матковић, Тодоровић, Познановић.
На Растку објављено: 2008-07-22
No comments:
Post a Comment