Sunday, March 30, 2014

Микеле Перфети - „Алгол“ – кључна књига сигнализма

 

Микеле Перфети

 

„Алгол“ – кључна књига сигнализма


Michele Perfetti

У глобалном прегледу нових поетских трагања која трају већ двадесетак година, јасно се оцртава карактеристична песничка физиономија Југословена Мирољуба Тодоровића. Овде се позивам – и прилика је да то нагласим – на таква истраживања која иду с оне стране линеарности стиха, од конкретне поезије швајцарско-бразилског изгледа до визивне италијанске поезије технолошког типа, преко свих специфичних варијаната вербо-иконолошке форме, која се данас, нарочито у Италији, неодређено назива „нова вештина писања“ („nuova scrittura“). У оквиру овога, рекох, Југословен Мирољуб Тодоровић својим радом обухвата више или мање ригорозно све етапе, до продора у савремени поетски чин телепоезије, нашироко познате под именом мејл-арт. Ван свега тога, Тодоровић од почетка свог стварања, које се манифестовало у Београду негде средином шездесетих година, важи за најактивнијег ствараоца, не само у националним оквирима, већ и у интернационалним, поставши покретач манифестација, изложби, часописа високог замаха на плану ширења нове поезије на свим нивоима, стварајући тако од Београда, града у коме живи и ради, дискусиони центар, један од најквалификованијих у свету, заједно са својим угледним сународницима као што су: Оскар Давичо, Биљана Томић, Богданка Познановић, Франци Загоричник, Марина Абрамовић и други, исто тако познати у Италији, у Европи и шире.

Мирољуб Тодоровић се раније кроз своје дело залагао за један специфичан знаковни језик који би требало да постане једини начин комуникације, било да се ради о речи као графичко-фигуралном елементу, визивној замисли, слици или нечем другом. У таквим критичким и поетским димензијама он постепено изграђује нови облик визуелне поезије који назива сигналистичким. То значи, пак, да је на почетку Тодоровић стварао сигналистичку поезију у глобалним и конвергентним оквирима, те су две свеске „Сигнала“, часописа који је он основао и уређивао, утрле пут ка плодној жетви (спајања и преношења) скоро сваког новог искуства што је дотад кружило (кроз поједине публикације крајем шездесетих година): од последњег искуства старог дадаисте Раула Хаусмана до примера италијанске визивне поезије, укључујући овде, такође, и нека дела о којима је већ било речи. Користећи се страницама публикација из овог периода, Тодоровић је систематски разрадио своју сигналистичку поетику, прихватајући полифункционалне појмове. Тада је и спецификовао своје методе и класификацију. Таква оптика, која означава, уопште, највећи део искуства у интернационалном смислу, као што су: спацијалистичка (просторна) поезија, пермутациона, синтетичка, технолошка, итд, усаглашава их да се не би скамениле у једном положају и затвориле у естетској продукцији, покреће их на разним нивоима, омогућавајући овом песнику да у свом делу испроба различите комбинације. Све ово треба истаћи, не као нешто опште и безлично, већ напротив као један лични стил, истанчан, индивидуалан, карактеристичан.

Полазећи од тога, Тодоровићева методологија се увек одвијала веома прецизном теоријском линијом, преко које је с једним песничким стваралаштвом несумњиво феноменолошке продорности, југословенска авангардна поезија имала аутентичног протагонисту, што ју је представљао на највећем броју смотри нових литерарних истраживања у читавом свету.

Поетски говор Мирољуба Тодоровића веома је богат, будући да није сведен само на лабораторијска испитивања, вредна искључиво у себи и за себе, већ садржи и нека специфична значења из односа човек-друштво, као политичка творевина, поетско-политичка. С овог становишта Тодоровићев песнички знак је антрополошки знак, знак отворен према различитим нивоима тумачења, знак који имплицира, у сваком случају, активно и активирајуће читање. Оваква знаковна физиономија квалитета је доста богата у свим оперативним доменима овога уметника, који је допро и до најсавременијих примена мејл-арта, као и у његовим сигналним маркама, које пролазе кроз претходно искуство у коме се манифестује одређени знак који оставља Тодоровић као лично обележје, као специфични траг, скоро као алтернативни – „производни знак“.

Пошто је објавио и излагао своје радове у разним приликама, антологијама, плакетама, збиркама, итд, Мирољуб Тодоровић је органски кондензовао своја песничка истраживања у једној изванредној монографској књизи чији је наслов Алгол, где су укључени специфични радови настали у периоду од 1967. до 1971. године. (Издавач је Рад, Београд, 1980).

Алгол показује најзначајније тренутке у експерименталној поезији овог песника, нудећи своје странице за богата и продорна тумачења. То је кључна књига која нам омогућује да свестраније и дубље упознамо сигнализам и истраживачки рад Мирољуба Тодоровића.
Ферара, јула 1980.
Превео с италијанског М. Б. Шијаковић


Објављено у „Књижевним новинама“, број 641, фебруар 1982. и у књизи „Сигнализам у свету“, Београд, 1984.


На Растку објављено: 2008-07-25

No comments:

Post a Comment