Гиљермо Дајзлер
Сигнализам Мирољуба Тодоровића – Једна космичка свест
Guillermo Deisler
Седамдесетих година почиње веома јасно да се назире поетско и теоријско дело Мирољуба Тодоровића. Још Планета (1965) сведочи о његовим првим истраживањима на плану експерименталног песничког стварања. Појава Алгола са сигналистичком визуелном, компјутерском, пермутационом, објект и гестуалном поезијом, предочава свима нама који смо пратили његов пут читаву констелацију трагања и песничких интересовања и, у исти мах, нуди широј публици у свом тоталитету аутора и његове уметничке акције које се могу најпре схватити у оквиру једног изграђеног песничког и шире уметничког система. У релативно кратком периоду (на шта указује овај избор објављен у Београду 1980. године у издању издавачке куће Рад), између 1967. и 1971. године аутор је успео да искаже обиман поетски потенцијал властитих авангардних трагања. Из тог произлазе посебно важне чињенице које треба истаћи како бисмо могли да дођемо до дефиниције Тодоровићевог дела, његове интенционалности, као и ауторовог теоретског поимања песничког објекта.
Од самог почетка, односно од првог циклуса Карбон (1967), или од следећег Фенол (1968-69), као и у сваком наредном циклусу књиге Алгол присутно је песниково основно питање – како настаје песма? Уочљив је његов емотивни и интелектуални напор да нас упозна с феноменом стварања, да нас уведе у своју песничку радионицу преко концептуализација и „објашњења“ који су му послужили као нека врста стваралачке потке. Као и да само дело Мирољуба Тодоровића жели да сазна како, на који начин, и због чега се рађа. Наравно, ништа се ту не објашњава, напротив дају се тезе, предлози за рад, уводне напомене које унапред разбијају традиционални начин поимања и гледања на песму чинећи нас читаоце и посматраче учесницима самог феномена песничког геста.
Анализирајући Тодоровићев поетски опус обједињен Алголом и заустављајући се зачас на поемама из 1969. године као што су Звездалија, Луномер I и Луномер I I, уочићемо одмах снажно осећање „космичке свести“ коју овај песник-истраживач утискује у своју сигналистичку поезију, у целокупно своје песничко дело – зрачење једне тоталне, односно глобалне свести читаве људске врсте. На известан начин као да нас представља пред читаоцем који се налази даље од нас самих и нашег система мишљења. Тако, с те тачке гледишта, можемо себи објаснити употребу ових знакова који су пре свега производ дубоке анализе ауторовог особитог „читања“ којим се превазилазе наше властите границе где је њихово значење било одређено друштвеном употребом, и на шта смо већ били припремљени преко науке. Али све у свему песничко дело овог аутора у целини, његова декодификација задире у саме конфликте нашег земаљског живљења. Не остаје по страни ни терминологија којом се Тодоровић служи да би извукао нешто из значења и суштинског даха својих интенција.
Тодоровићева тежња да досегне ниво једне космичке свести насупрот света чији смо део и у којем живимо, представља значајан допринос његове поезије. То значи да она није свесна неизбежне потребе да посматра саму себе и да одражава главне токове наших конфликата. У том напору исто тако квалитативно се излажу основни правци савремене цивилизације, који мада не престају да буду заједнички великом делу такозваних развијених, технолошких друштава у извесном критичком смислу у којем су постављени, представљају одраз, односно изазов, сукоб између различитих светова једне исте савремености.
Поезија овог песника чини се делом високоразвијеног технолошког друштва. Надмоћност машине, математичког рачуна, прагматичке статистике и серијске производње тог друштва желе да буду испољене у одговарајућој форми. Нема простора за случајни дискурс, за емоцију нити за расплинутост у овом поетском говору.
У Тодоровићевој поезији откривамо преокупације човека науке, истраживача. Он нас непосредно, као у визуелној песми Говор (1970) упознаје са својим трагањима; „објашњава“ нам оно што је намерио (циклуси Фенол и Ах сфера Ахасфер) излажући своје тезе и токове својих истраживања. На тај и такав начин развијала се Тодоровићева сопствена теорија и класификација новог поетског феномена као резултат једног дијалога – тражења. Овај песник досегао је одређени ниво глобализације читаве експерименталне поезије и предлаже нам систем за њено класификовање. Нешто слично је покушао да уради и Клементе Падин, уругвајски авангардни песник, у свом делу De la représentation a l'action (Nouvelles Editions Polaries, 1975, Француска). На жалост Падинов даљи рад био је прекинут његовим хашењем из политичких разлога, у Уругвају.[1]
Стваралачки рад на овом терену и систематизација песничког чина што је врши Мирољуб Тодоровић налази се унутар једне реалности која тражи одговоре, и којој су они заиста потребни. При свем том остаје пуно нити које треба повезати и још много тога што треба да се усагласи. Али Тодоровић отвара врата структуирању читаве једне нове дисциплине што на глобалном нивоу сједињује авангардна истраживања и утврђује кодексе и речнике који ће их учинити могућим као што то он ради у својој песничкој радионици, подједнако као стваралац и као активиста на овом терену, покретач своје генерације преко часописа Сигнал и текстова што га ангажују са читавом плејадом младих југословенских песника, афирмишући га истовремено и много даље ван граница своје земље.
У том смислу материјал и читава терминолошка батерија Мирољуба Тодоровића резултира једним вредним научним прилогом који би могао важити као модел у разумевању савремених песничких тенденција уз помоћ технолошко-научних и других средстава што се, углавном, користе у истраживању у овим областима.
Сам Тодоровић своје песничке акције класификује имајући на уму објект, односно средства којима се служи: сигналистичка поезија у ужем смислу зато што користи знаке (сигнале), компјутерска поезија зато што користи компјутер итд. Дакле не због њиховог експерименталног и визуелног карактера, већ као одређени начин декодификације новог тек установљеног поетског говора, с тежњом да преовлада овај последњи, у метафоричком смислу сједињујући у једну целину знаке, слике итд, који имају свој властити развој што варира, и које можемо да контролишемо стапајући их, или слажући да би с једне стране произвели ситуације сличне монтажи, а с друге сукцесију која омогућава читање у простору, односно ритам и секвенцу.
Како ми се чини посебан печат Алголу даје ауторово инсистирање на технолошкој поезији. То је израз који користим искључиво као описни, без намере да га уведем у терминологију коју је сам аутор већ предложио.
Резимирајући, на крају, можемо да кажемо да је поезија Мирољуба Тодоровића израз једног технолошког друштва које у новим условима планетарне цивилизације мора да изнађе себи својствену „технолошку“ књижевност (поезију). Можда овде треба подсетити на пројекат бразилских „конкретиста“ из педесетих година с обзиром на њихове тежње да се изгради један оквир у којем би се огледала читава поетска констелација. То су питања упућена аутору, али истовремено и свима нама. Резултат који имамо пред собом без сумње је квалитетан и представља значајан корак напред у експерименталном песништву. То је оно на шта смо ми желели да укажемо, пошто иза сваке од ових порука стоји истраживач, модеран песник, који у својим трагањима уједињује нове медије, да би кодификовао свој поетски говор, и изразио оно што је човек.
Са шпанског превели Љ. Милојевић и М. Петровић
Објављено у зборнику „Сигнализам – авангардни стваралачки покрет“, Културни центар Београда, 1984. и у књизи „Сигнализам у свету“, Београд, 1984.
[1] Clemente Padin: Lenguaje:Conjunto de senales que dan sentender una cosa. En „La vanguardia poética latinoamericana“, El Popular, Montevideo, 1971.
На Растку објављено: 2008-07-22
No comments:
Post a Comment