Николај Аркадијевич Анастасјев - Сигнализам у систему контракултуре

 

Николај Аркадијевич Анастасјев

 

Сигнализам у систему контракултуре

У полемици с „реакционарним“ и „буржоаским“ мишљењима о уметности Сузан Зонтаг, једна од утицајних лидера „контракултуре“ тврди: „Уметничко дело – то је предмет у свету, а не текст или коментар света.“ Из те констатације све је и произишло. Уметност и политика – тако постављено питање „новолевичара“ већ није одговарало; уметност као политика – ето јединственог начина за превазилажење кризе у којој се нашла западна култура као и друштво у целини.

Како је то изгледало у стварности – познато је. У позоришту победнички се устоличио „хепенинг“ , спремно рушећи „четврти зид“ одрекавши се позорнице, преносећи радњу на улицу, на тргове. Сликари су одбацили палету с бојама, оквир и платно, заменивши их ланцима од бицикла, гомилом прња, необрађеним комадом пешчаника. Р. Раушенберг, кога на Западу сматрају оцем поп-арта назвао је своју творевину „Кревет“ сликом, али то је крајње условно; гледаоцу је као слика понуђен метални болнички кревет у природној величини. У музичкој уметности мелодију су заменили шкрипа конвејера, неразговетан шум гомиле с тротоара забележен на магнетофонској траци. За филмску уметност били су карактеристични експерименти Ендија Ворхола, необично популарне фигуре блиске прошлости. Смисао његових експеримената састојао се у томе, што је у најситнијим детаљима бележио на филмској траци неку радњу, онако како се она у стварности дешавала – узимање хране, сан, полни акт – веома важно је и то да се филмско време у потпуности поклапало с временом из стварности (тако један једини кадар филма „Сан“ траје шест сати).

У литератури, истина, ствар је изгледала сложеније – речи су се упорно супротстављале рушилачким налетима нове авангарде. Ипак, неки напори били су учињени и на том пољу. Појавила се „конкретна поезија“ изједначавајући дело с речју истргнутом из свих синтаксичких и логичких веза са живим људским говором. Реч се растављала на слогове, који су као ликовни елементи распоређивани на површини.

„Сигналисти“ који су се појавили истовремено с „конкретистима“ раскинули су и са речју стављајући акценат на знак, на визуелну перцепцију. Описивање таквих дела не вреди много, било би потребно репродуковати их, али покушајмо. Ево, имамо један круг и унутар њега нејасан цртеж, који очигледно тежи (иако у то не смемо бити сасвим сигурни) приказивању светске катастрофе; изван границе круга – симетрично: у горњем делу лежи слово О, са стране – два слова А... и Е... која као да су се затрчала у перспективу; у другом низу некакви знаци, подсећају на таблице из „Тригонометрије“.
Јасно је да су пред нама шифре и онај који жели да их одгонетне мора да влада одређеним кодом. Тако у трагању за њим, и открива се несавладива естетичка (јер говор долази само с те стране дела) слабост „контракултуре“. Она је лишена способности саморађања и саморазвића – она се прави помоћу рецепата.

Ево једног од њих: „Људска свест дошла је у ситуацију, у којој се утисци и унутрашњи импулси не покривају више системима синтаксичких и граматичких веза, какву представља историјски структуиран језик. При рушењу тог система буди се енергија појединих речи и свака од њих постаје „конкретнија“ у другој синтаксичкој спрези.“
То су oправдање и програм „конкретне поезије“ формулисали од западнонемачког теоретичара и романсијера Хелмута Хајзенбитела у његовој књизи „О литератури“.
А ево и другог. „Сигнализам је – како објашњава југословенски критичар М. Тодоровић, авангардни стваралачки покрет с тежњом да захвати и револуционише све гране уметности... радикалним експериментима и методама у оквиру једне перманентне стваралачке револуције на коју су нарочито утицале технолошка цивилизација, цивилизација знака, већ све већа примена наука и научних метода, посебно математике у разним областима људског живота, и појава компјутера као нових стваралачких инструмената, инспиратора и реализатора уметничких идеја.“

Више општих препорука и размишљања о значењу и начинима стварања производа „контракултуре“ садржано је у радовима Т. Адорна (који је, истина, при крају свог „живота, видевши до каквих је рушилачких резултата довела пракса „новолевичара“, одступио од њих). Х. Маркузеа, а такође и Сузан Зонтаг.

Неких истакнутих уметничких резултата „контракултура“ није дала. И није их ни могла дати јер основни напори њених стваралаца имали су сасвим негативан карактер. Отвореније од других на то је указао Американац Л. Кампф. „Признајем, - пише он, - да не знам како ће изгледати, звучати, моћи да се перципира радикална култура... али као прво потребно је уништити Линколн центар. Ни једно дело не можемо оставити на миру. Фонтане треба затровати калцијум-оксидом, статуе оскрнавити, зидове прекрити бусењем траве.“

„Контракултура“ је отворено желела да шокантно делује на људе – и у томе је доста успела: за извесно време она се претворила у утицајну силу друштвено-културног живота Запада. Ипак, тријумф „новатора“ није могао трајати дуго. Већ почетком седамдесетих година криза „радикалне“ естетике постаје очигледна. Поједини од њених пропагатора још су дражили, галамили, са откривеним визиром на шлему ишли у напад на „конзервативце“, али врх таласа очигледно је опадао.

(Одломак из већег чланка објављеног у књизи Н. Анастасјева Разочарења и наде, Москва 1979. Наслов овом одломку дао је преводилац).

Превео с руског М. Мутавџић

Објављено у ''Књижевним новинама'' број 641, 4. фебруар 1982. и у књизи „Сигнализам у свету“, Београд, 1984.
На Растку објављено: 2008-08-04