Даниел Далиганд - Сигнализам или Крај комуникације

 

Даниел Далиганд

 

Сигнализам или Крај комуникације

Daniel Daligand

Комуникација се дефинише у науци као преношење (или измена) поруке: то је стављање у одређени однос, преко преводника, једног „одашиљача“ (извор) и једног „примаоце“ (адресат) у циљу преношења „информације“. Сигнал (у најширем смислу: нека физичка величина) средство је које омогућава путем кодова ово преношење.

Ова „хладна“ дефиниција комуникације чини, наравно, апстрактним сву дубину доживљеног и садржаног у комуникацији који су, ипак, суштински моменти.

Али полазећи од једне овакве дефиниције, могуће је развити математичку теорију сигнала и комуникације, који налазе многе примене у савременом свету. Све техничке контроле које су у служби овог друштва: аутоматизам, телематика, кибернетика – произлазе одатле.

Уметност се не може схватити без комуникације. Суштина уметности, ипак, не почива само на овој измени, већ је то неопходан услов, и чак недовољан услов њеног постојања.

Уметност позива комуникацију као игру или као технику, и више од тога – уметност се афирмише као консумација знакова; реч је, наиме, о знацима створеним стога да омогуће ово преношење или коришћење постојећих знакова у уметничке сврхе.

Проблем знака и смисла имају дугу историју која је потресала филозофију још од древних времена. Али данас, на крају XX века, извесно је да се овај проблем поставља на различите начине. Ван тзв. науке: структурализма или семиотике који своде људскост на једну једину димензију и на неке механизме, треба дозволити супрематију знака у савременом друштву. Унификација говора одговара унификацији планетарног друштва под владавином потрошачке економије.

Стварност човековог говора тако се изгубила у корист једног псеудоговора који замењује слике појмовима.

Превласт знака је, такође, превласт извесног облика друштвеног живота: један начин живота, где се промена одвија само посредством трговине.

Заправо, једини општи говор данас је говор робе захваљујући њеном излагању путем знака.
Знак је претворен у обавезни проводник једне комуникације, која је постала већ немогућа међу људима. Стога уметност није више друштвена веза између појединаца преко стварне комуникације, већ робна размена у границама промене два означења: једно на чеку који се мења и друго на слици.

Уметност не може поново да пронађе своју природу: игра, стварање, израз, промене које разарају језик трговине, односно потресају граматику знака, рушећи ритуал робне замене, враћајући употребну вредност говора.

„Иза екрана речи
појављују се црте
стварно засноване на људском говору.“
А. Martinet – Diogène

Исто толико колико је уметнички покрет, сигнализам представља неповратни прекид у конструкцији створене комуникације. То је на неки начин накнада за људскост, то је увођење игре и ирационалног у говор подређен потрошачком разуму, то је повратак креативности коришћењем не-програмираног знака.

Ово ново коришћење знака и слике – што се налази и у визуелној поезији, ово скретање рекламних слика, цртежи, писања и скице на зидовима и осталим подлогама – поново уводе смисао онамо где је он био одсутан или скривен.

Ипак, сигнализам показује, такође, и границе лажне комуникације (оне која остаје ограничена преношењем кодиране поруке), јер он наступа не говорећи нам много и ми сазнајемо о његовом аутору нешто тек пошто смо видели сигналистичко дело. Као што је приметио Раул Ванеигем (Raoul Vaneigem) поводом пост-дадаистичког покрета: „Овај говор који садржи критику на сваки начин, садржи у себи и своју сопствену критику“. Сигнализам само себе преноси.

Развој науке и технике ставио је човеку на располагање инструмента који наговештавају још неиспитане могућности. Али „у тренутку када се средства комуникације (мас-медијална средства) умножавају, најлуциднији људи почињу да сумњају у комуникацију“ (A. Lefebvre: Le langage et la société), јер мас-медиа као софистичка апаратура (компјутер, телевизор, транзистор, итд.) скандалозно су искоришћени и по општем правилу сачувани за слеђену, једнозвучну и празну комуникацију. Експериментални корак у уметности (као и науци) дозвољава да се креативност ослободи. Тако коришћење компјутера да би се створила једна сасвим нова поезија од стране Мирољуба Тодоровића – јесте, у ствари, критичко бекство од машина.

Уводећи лудичке програме да би створио песму, Тодоровић разбија кружни ток комуникације међу машинама. Јер, компјутери, као и свака друга машина, воде дијалог између себе, и људи су само небитан додатни део који треба да буде елиминисан како би се наставио хармонични развој потрошачког друштва.

Човек тако изазива машину: неспособна да се сама изрази, или да изрази неко осећање, она постаје послушни инструмент, наставак механичке мисли, који просто омогућава најбрже и најисцрпније комбинације речи. Из ових систематизованих комбинација избија нови смисао садржан већ на почетку у избору уведених елемената, гравитацијска сила природних инструмената, међутим, не дозвољава човеку да се изрази истом брзином.

Исто тако, Тодоровић практикује поетске облике које назива математичким, статистичким, сцијентистичким, технолошким, изневеравајући и мењајући специфични језик потрошачког друштва да би створио хуманије изразе.

Дочепавши се домена одакле је био искључен, човек, на тај начин, осваја нове инструменте за креативни рад.

Као што је чинила ДАДА пре шездесет година, Мирољуб Тодоровић објављује смрт традиционалне уметности ломећи митске говоре и оптужујући лажну комуникацију. Али „уметници су производ своје епохе“ (Дадаистички манифест) и Тодоровић је производ краја XX столећа; он урања у најмодернију технику, користи све језике, отварајући истовремено стваралаштву нове, широке перспективе.

Париз, новембра 1980.

С француског превео М. Б. Шијаковић


Објављено у књизи „Сигнализам у свету“, Београд, 1984.

На Растку објављено: 2008-07-17