Sunday, March 30, 2014

Enzo Minarelli - Lifescience

 

Enzo Minarelli

Lifescience

 

Ars Electronica Festival 99: Lifescience, Linz, Austria, September 4-9, 1999, http://www.aec.at/lifescience


Last week I got a parcel from Beograd, with some war-edited books. Surprised to receive something like that from a bombed country, in one of them I read the following statements, “Signalism is an intermedia, interdisciplinary movement, it makes possible a collaboration of all media, arts and science”... “researches on biochemical, psycho-pharmacological means are equal to the researches of Signalism in all media of arts..” “..Signalism accepts researches of physics, biochemistry, cybernetics...” ... ”Signalism goes to a future planetary artist”.

All that was written by the former-Yugoslavian (now Serbian) artist, named Miroljub Todorovic, in the late Sixties, namely in 1968.


The second surprise was to see how these points fit the terms of our actual discussion, I’ve been following, silently up to now, more o less skeptical, more or less involved. Re-thinking of the last quoted sentence, “future planetary artist”, an immediate question arises: all the scientific innovations, we are talking about, go towards the creation of a ‘new human being’ or a ‘new, say planetary, artist’ ?

Again, is the human body worth being experienced like an object apart from any ethical rules or consideration? (That really reminds me of the past experiences done by the now dead beat poet, Allen Ginsberg, with drugs taken by his own body in South and Central America).

Set in other words, my questions aim to clarify, if possible, the philosophical direction of our discussion. Do we try to build up a new ‘artist’ or a new ‘art’? If it is the first case, no doubt that it’s a dangerous risk to play with genes like the colors of a palette. If it’s the second one, well we do need to go far beyond the achievements belonging to body art (do you remember when the Italian artist De Dominicis in a past Venice Biennale, mid Seventies, exhibited a real, handicapped man?) or to Orlan, just to mention two extreme researches. Along this second line, I am unable to distinguish the purpose. Where does the creative work lie?


I’ve always been thinking that science ought to be nourished through a symbiotic mixture represented by the ways of rationalism (Gadamer) and the instinct forces (Vico). Unfortunately one has to admit that the first, nowadays is prevailing which sounds totally negative at my ears.

Losing the balance between rational-instinctive forces means losing the centre of man, rolling inevitably towards an ‘x point’ as Nietzsche rightly said. Now, I’m going to tell you two short stories, whose title could be ‘all that is rational is real, and all that is real is rational’ (the famous statement of Hegel’s panlogism).

The first.
I live in the north of Italy, between Bologna and Modena. In this second city, the famous tenor Luciano Pavarotti yearly organizes a huge music concert for humanitarian reasons. During the concert, he spoke to the great audience in Modena and to the millions of TV spectators about his trouble for ‘the small prince’... who ran the risk of dying. Everybody asked who was the ‘small prince’. The ‘small prince’ was the son of Michael Jackson!

Of course nobody said that the rock star had had this son by the nurse who had looked after him during his last illness, as a reward he had decided to have a son with.. but... through artificial insemination. A son yes.... but no sexual contact between the deity and the common people.

The second.
Thanks to the fishing boats of the Adriatic Sea fishers we are told that hundreds and hundreds of uranium bombs have been released by NATO fighter-planes. Official news are missing. Nobody speak clearly.

Political ambiguity. We only know that uranium continues influencing the surrounding environment for decades and decades...

So, which is the role played by science in these sad-funny stories? But, above all, where is life? Where is life?


На Растку објављено: 2008-03-14

Klaus Groh - Signal

 

Klaus Groh

Signal


SIGNAL, ein Wort, ein Begriff, national, international, medial und intermedial. Signale bestimmen unseren Alltag, Signale regeln unser soziales Fotbestehen. Kein Verkehrsfluß würde funktionieren, gäbe es nicht SIGNALE. Gezeichnete als Tafeln, Bilder, Hinweise, Zeichen oder auch als stille Informationen. Es ist halt so, es ist ein Signal. SIGNAL kommt von SIGNUM , das Zeichen. Ein Signal ist ein Zeichen, ein Mal, eine Marke. Signieren und malen meinen das gleiche. Ein Mnesch setzt ein Signal, ein Zeichen, ein Mal um an einem Platz, an einem Erlebnis, an einem Ereihgnis dabeizusein. Sich an einem Ort über ein SIGNAL zu verweigen. Erinnerungsmerkmale, Memories: auch das sind Signale. Signale aus Gegenwart, Vergangenheit und Zukunft. SIGNAL von Miroljub Todovoric, ist ein Zeichen, ein zeichen in der Kunst und in der Literatur. Poetische Male im Medienwald der Kultur. SIGNALE zu Kunst, Literatur und Poesie. SIGNALE sind auch die Werke von Miroljub Todorovic, zitierte Zeichen, ehemalige Signale, gewesene Hinweise und Symbole setzt er neu zusammen. Es wird KUNST. Eine Zitatensammlung aus SIGNALEN wird Kunst und die kann mit ruhigem Gewissen als das HYPERSIGNAL benannt werden. Miroljub setzt Zeichen indem er Zeichennders setzt, Zeichen verändert, Zeichen neu gestaltet aus Collagen, aus collagierten Zeichen. Archetypische Elemente werden individuell gültige Signale. Ein Magazin macht Geschichte. Ein Magazin setzt SIGNALE. Das ist die Kunst von Miroljub Todorovic Tradierte Gestaltungsformen vom CODEX Buch, avantgardistische Inhalte aus kreativem Denkergebnis. KUNST setzt SIGNALE. SIGNAL ist KUNST.

Edewecht, 08.09.1998


На Растку објављено: 2007-10-21

Клаус Грох - МИРОЉУБ ТОДОРОВИЋ И СИГНАЛИЗАМ





Клаус Грох




МИРОЉУБ ТОДОРОВИЋ И СИГНАЛИЗАМ



(Сензибилизовање начина понашања као функција уметности)


Klaus Groh


Уметност је производ стваралачког процеса и то у подручјима опажања (гледати), рефлексије (мислити) и одлучивања (делати). Ова три подручја важе исто тако за произвођача као и за посматрача уметности. Ако једно од ових подручја недостаје приликом стварања, онда не настаје никакво уметничко дело, настао би у најбољем случају неки декоративни предмет, или предмет размене у меркантилном смислу. Ако једно од ових подручја недостаје при посматрању уметничког дела, онда се дело не доживљава у читавој својој егзистенцијалној ширини.

Већину уметничких дела пре свега опажају очи, њихова спољашња форма је значи пресудна. Тек потом долази до њиховог тумачења. Не можемо уопштено пресудити колико је поред материјалне субјективиране појаве неког дела одговорна и његова естетска компонента за функционални садржај. Тако можемо доказати да у току уметничко-историјског развоја естетске норме подлежу променама које се одвијају паралелно с политичким и друштвеним променама. Променом друштвених структура мењају се и естетске норме. Првобитне „не-уметничке творевине“ дадаизма, на пример, пре, отприлике, шездесет година, у међувремену су прихваћене у канон признатих уметничких дела.

Тако се приликом посматрања различитих облика приказивања и комуникативних поступака у савременој уметничкој пракси појављује један нови појам: социјална естетика, назив с једном променљивом, оним социјалним.

Наша свакодневна средина или, да употребимо један уметнички термин, наш друштвени енвиронмент, надевен је оптичким дражима. Декодирање знакова који нас окружују услеђује аутоматски. Свако зна да чита, свако познаје значење боја и след укључивања семафора, свако зна да тумачи саобраћајне знаке, и црте на метеоролошкој карти нису више никакве тајне. Декодирање света знакова који нас окружују већ је постало елементарна техника, већ се несвесно „правилно“ на то реагује. Комуникација је загарантована. Када, наиме, ова комуникација не би функционисала заједнички живот у друштву био би незамислив.


Неша Париповић назива своје низове бројки или слова једноставно „Paperbands-Numbers“ или „Paperbands-Letters“. Знакови приказани на овом примеру извучени су из свог уобичајеног оквира примене. Да ли Неша Париповић користи слова или, као овде, бројке, свеједно је са становишта свесне намере. Слова познају сви који знају да читају: то су симболизовани гласови. Бројке су исто тако познате као симболизована мноштва. Париповић покушава да знакове прикаже не само као семантичке сигнале, него и као исконске елементе, као графичку форму, испуштајући садржајно значење знакова. Слова извучена из овог контекста губе своје садржајно значење ако се не налазе у некој бројчаној математичкој повезаности. На овде приказаном примеру бројка се користи и показује као графички елемент. У првом плану се налази форма а не шифрирана информација. Сигнална вредност бива сачувана јер се као позната претпоставља у другим повезаностима. Човек асоцира с познатим, покушава да чита или да рачуна, али стоји посматрајући спољашњу форму.

Да ли је могуће поново учинити свесним утврђене несвесне реакције на свакодневни свет сигнала?

Овом питању, као садржају свога рада, окренули су се неки југословенски уметници. Мирољуб Тодоровић, који је том уметничком истраживању дао име сигнализам, приказује се овде заједно с једним својим сарадником.

Као што човек, визуелним или аудиовизуелним путем реагује на одређене оптичке или акустичке сигнале, треба и прималац сигнала сигналистичких дела да свесно посматра своје реакције. Уметничким путем, дакле естетски, неуобичајени сигнали се преносе одређеном аудиторијуму.

Мирољуб Тодоровић о томе каже:

„Уметност у новој технолошкој ери неће нестати него ће се њена функција радикално трансформисати. Од првобитне магијско-религијске функције преко нововековне стварносно-приказивачке уметност будућности, с оним што јој пружа електронска цивилизација и сасвим нова технолошка реалност, постаће инструмент за модификовање људске свести и организовање нових начина сензибилитета.

Авангардна (сигналистичка) уметност налази се у ситуацији тоталног прекида с традицијом. Дела сигналистичке уметности поред доношења нових идеја посебно полажу и на проширење људске сензорне свести... Феномен сигналистичке уметности... уводи нас у лавиринте једне нове визије планетарне свеукупности бића ослобођеног свега оног што означавамо као традиционалистичку и дидактичку уметност... Биће неоптерећено формално-материјалним и језичким немогућностима. Биће-свест чија метајезичка комуникативност превазилази све оно што би у овом тренутку и могли замислити... Сигналистичко дело је отворено дело. То је читав галактички систем спреман да издржи све интервенције а да при том не буде уништен.1“

А о комуникацији Тодоровић пише:

„Комуникација је у основи самог бића. Елемент је и чињеница његовог постојања. Несумњива мера хода и раста од првобитне рудиментарне ка моћној планетарној свести. Комуницирам (општим), дакле постојим, дакле, стварам... Она је и друштвено-историјска и егзактна и субјективна... Њене методе, њене моћи и слабости су затворени кругови друштва, временом, простором, вером, језиком, технолошким средствима везаних заједница, оазе бића чврсто сплетених невидљивим али тешко кидљивим нитима. Она је крвоток и нервни систем једног компликованијег организма, али уједно и његова подмукла болест која ће га уништити оног тренутка када осети да је постао сам себи довољан и да јој онемогућује даљу експанзију. Њена средства су степеници цивилизације. Комуникација је темељ и храна човекових открића. Чудовиште из бајке које само себе прождире и поново се рађа све веће и све незаситије.“

 

Мирољуб Тодоровић: ЛУНОМЕР (1969)

Мирољуб Тодоровић који као главни садржај свих својих радова користи сигналистичке елементе, показује овде у свом раду две асоцирајуће округле форме: лоптасти облик ГЛАВУ и лоптасти облик ГЛОБУС, који се комбинује у значењском исказу. Доњи део, глава, обухвата човечанство, које се опет упливише и обликује само кроз своју средину, социјалну, географску и политичку структуру, овде приказану половином глобуса. Све уједно чини кохерентно јединство: стога еквивалентна подела обеју компонената у две подједнаке велике полулопте. Односи величина су изабрани тако да једна компонента не превазилази другу по важности. Човека можемо видети само у повезаности с његовом средином која га обликује и утиче на њега. Исто тако као што небеско тело Земљу можемо сада видети и под утицајем људи а не више само као природну географско-геолошку планету.

Неколико података о уметницима: Мирољуб Тодоровић (рођ. 1940) живи и ради у Београду и имао је од 1958. велики број изложби у земљи и иностранству; он је издавач бројних антологија о сигнализму и о компјутерској поезији.

Неша Париповић (рођ. 1942) такође живи и ради у Београду; његови радови објављени су у југословенским и страним часописима.




1 В. Мирољуб Тодоровић, СИГНАЛИЗАМ, Градина, Ниш 1979, стр. 149-150, 152 и 111. Прим. прев.

(Osteuropa, Берлин, јануар 1977)

С немачког превео М. Табаковић

Објављено у часопису ''Кораци'', број 1-2, 1982. и у књизи ''Сигнализам у свету'', Београд, 1984.




Dr Klaus Groh - Signalismus; mehr als nur Ein-Ismus, Клаус Грох - СИГНАЛИЗАМ: ВИШЕ ОД САМО ЈЕДНОГ – ИЗМА


Dr Klaus Groh

 

Signalismus; mehr als nur Ein-Ismus


Schon längst gibt es den Generationswechsel . Signal ist älter als eine Menschengeneration. 1973 stand auf der Umschlagseite der ZS SIGNAL  ein poetisches Werk von mir  „SAND!“ und da war ich bereits mitten drin im signalistischen Geschehen. SIGNALISMUS ist mehr als nur !“einfach“ Kunst, oder Literatur oder Poesie oder sogar Soziologie. SIGNALISMUS ist alles zusammen und jedes für sich im Zusammenhang mit dem anderen. Obgleich es etwas ganz neues war, für mich war es nur manifestierte Selbstverständlichkeit. Nur so kann das weite Feld der kreativen Aktivitäten, wenn man sie wirklich ernst nimmt, formuliert, verstanden und praktiziert werden. Miroljub Todorovic ist einen Weg beschritten, der der damaligen Zeit voraus ist und auch noch lange Zeit absolute Avantgarde bleiben wird. Nur so kann und wird es weiter gehen.

Die Welt besteht aus Zeichen, Signalen. Malen, Hinweisen, Symbolen, Blitzen und Momenten,: kurz, treffend, wirksam und weiterweisend.

Wie ein Sammeltrichter kamen vor ca. 30 Jahren aufgeschlossene Künstlerinnen und Künstler über diesen signalistischen Sammelort zusammen. Marina Abramovic, Bogdanka Poznanovic, Walter Focke,  Anna Banana,  Marek Koniescny und viele andere. Kontinente kamen sich näher, Entfernungen rückten zusammen - es gab noch kein  Internet und noch keine e-mail; Die IAC (international artists’ cooperation), das erste Network überhaupt, wurde gegründet , das Mailing-System wurde stärker benutzt und  mehr aktiviert denn je. Es entstanden weltweit Knotenpunkte der Kunstkommunikation. Belgrad war  immer einer der ersten intensiv kooperierenden Zentren.  Signale wurden gesetzt. Etwas Neues wurde geboren. Signalismus per Correos, Mailings; Postale, - die Mail-Art gab es noch nicht, sie war noch  in den Kinderschuhen. 

Gearbeitet wurde kreativ weltweit. „Nur wer kreativ ist, lebt“  und „try is life“  und  „Mail Art   not Jail Art“,  das waren Slogans, die ihren Sinn nie verfehlten. Sie gelten heute wie je zuvor.

1987 entstand etwas bewegend Spektakuläres. Die BLACK PANEL WORLD FOUNDATION  wurde in Edewecht und Hamburg (Deutschland) gegründet. Wieder war Miroljub Todorovic einer der ersten, der eine konstruktive Zusammenarbeit nicht nur versprach, sondern auch praktizierte. Die Idee war, Kunstwerke oder dokumentierte Relikte von Aktionen und Events  nach den jeweiligen Ausstellungen auf Mikrofilme zu bannen und als  interplanetarische Flaschenpost ins Universum zu schicken,  damit sie dort von Findern und Entdeckern fremder Zivilisationen aufgefischt und als  irdisches Kulturgut bestaunt werden können.

Alle Ideen und Gedanken um den SIGNALISMUS herum begleiteten nicht nur die jeweiligen NEWS der Kultur, sondern SIGNALISMUS hat ständig und immer aktiv und konstruktiv zum  Fortbestand aller Ideen beigetragen.

Die Mail Art , die  Correspondence art und fast alle Rand- und Rahmenerscheinungen der Avantgarde finden sich im SIGNALISMUS wieder. Daß die visuelle & konkrete Poesie als fast übergreifende künstlerische Spielform hier auch ihren festen Platz hat, beweisen die vielen Publikationen , die über Miroljub Todorovic und seine Freundesgruppe weltweit publiziert worden sind und ständig publiziert werden.
Januar 2000


На Растку објављено: 2007-10-21





Др Клаус Грох


СИГНАЛИЗАМ: ВИШЕ ОД САМО ЈЕДНОГ – ИЗМА



Одавно се већ догодила смена генерација. Часопис „Сигнал“ је старији од једне људске генерације. Године 1973. је на насловној страни СИГНАЛА било моје поетско дело “SAND!” (песак!) и тад сам се налазио усред сигналистичког догађаја. СИГНАЛИЗАМ је више од неке „просте“ уметности, или литературе, или поезије, или чак социологије. 

СИГНАЛИЗАМ је све то заједно и све то само за себе у контексту са другим. Иако је представљао нешто сасвим ново, за мене је он значио само манифестовано подразумевање. Широко поље креативних активности, ако се заиста узме озбиљно, могу се једино тако формулисати, разумети и практиковати. Мирољуб Тодоровић је кренуо путем који је тада био далеко испред свог времена и који ће још дуго времена представљати апсолутну авангарду. Једино се тако може ићи и једино ће се тако напредовати.

Свет се састоји од знакова, сигнала. Белези, ознаке, симболи, флешеви и моменти: кратко, прецизно, делотворно и попут путоказа.

Пре тридесетак година отворени уметници су се окупили око овог сигналистичког сабора. Марина Абрамовић, Богданка Познановић, Валтер Фоке, Ана Банана, Марек Коњечни и многи други. Континенти су се приближили један другоме, раздаљине су се смањиле – а још није постојао ни Интернет ни e-mail; основан је IAC (International Artists Corporation), први Network, систем мејлинга се користио и активирао више него икада. Настала су у целом свету чворишта уметничке комуникације. Београд је увек био један од првих центара са интензивном сарадњом. Сигнали су слати. Рођено је нешто ново. Сигнализам per Correos, Mailings, Postale – Mail art још није постојао, још се налазио у повоју.
По целом свету се радило креативно. „Само ко је креативан, тај је жив“ и „try is life“ и „mail art not jail art“, то су били слогани који никад нису промашили свој циљ. Данас су исто толико актуелни као и раније.

Године 1987. појавило се нешто истински спектакуларно. У Едевехту и Хамбургу (Немачка) је основана BLACK PANEL WORLD FOUNDATION. Опет је Мирољуб Тодоровић био један од првих који своју конструктивну сарадњу није само обећао већ је и практиковао. Идеја је била да се уметничка дела или документовани реликти акција и догађања након изложби сниме на микрофилмове и пошаљу у космос као интерпланетарна порука у боци са циљем да је тамо пронађу представници страних цивилизација и препознају као културно добро планете Земље.

Све идеје и мисли у вези са СИГНАЛИЗМОМ пратиле су не само NEWS културе, већ је СИГНАЛИЗАМ непрекидно и увек активно и конструктивно доприносио даљем опстанку свих идеја.

Mail art, Correspondence art и скоро све оквирне појаве авангарде огледају се у СИГНАЛИЗМУ. Да је визуелна & конкретна поезија као готово свеобухватна уметничка форма и овде заузела чврсту позицију доказују многе публикације које су широм света објављене и још увек се објављују о Мирољубу Тодоровићу и групи његових пријатеља.


Превео с немачког
Златко Красни
Јануара 2000.

Објављено у часопису Књижевност, бр. 7-8-9, 2001 и у сепарату Сигналистичка утопија, Београд, 2002.

Клаус Грох - Сигнали свакодневице

 

Клаус Грох

 

Сигнали свакодневице

Klaus Groh

 

О мејл-арт активности Мирољуба Тодоровића

„Mail-Art, ce n'est pas un nouveau „isme“, c’est une sorte de Tam-tam de tribu de la commune des artistes pour lesquels de problème de la communication est devenue l’objet central de leurs recherches.“ (Tomasz Schulz, Пољска).
У целокупном делу Мирољуба Тодоровића, од како га ја познајем, оперише се комуникативним моделима. Почетком 1970. примао сам прве посталије које ми је послао. Биле су то дописнице са заједничким надређеним појмом сигнализам. Могао сам себи одмах да представим, што се с тим мислило. Сигнали управо постоје зато да нешто сигнализирају, да некоме нешто покажу, да на нешто укажу. Појам сигнализам потиче од Тодоровића и био је најпре испуњен оним садржајем који се може сврстати у изванредан облик нечег већ припремљеног или нађеног. Тодоровић је свесно сакупио већ образоване знаке своје, односно наше средине, извукао их из њиховог уобичајеног контекста и сврстао у спектар уметничких артикулација, или још боље, у спектар креативних перцепција. У тренутку када се представљају нови односи, објекат добија као сигнал нову демонстрациону вредност. Сасвим је свеједно да ли је Тодоровић пренео само делове земаљске кугле, делове површине Месеца, слова, сликовите знаке, делове симбола или једноставно „белег околине“ кристализовањем у одређени хоризонт посматрања. При томе је одлучујуће да су знаци, сигнали свесно наново оживљени, па их Тодоровић ставља у један нов, уметнички оквир.

Почетком седамдесетих година Реј Џонсон (Ray Johnson) је у Америци увео, у креативну уметничку продукцију, нови појам „Mail-Art“. Мада су многи уметници и пре Џонсона користили поштанске медије за своје креативно обликовање, ипак је он био тај који је овом феномену дао име. Оно што је Мирољуб Тодоровић сигналистичким дописницама, које је слао, намеравао, представљало је већ мејл-арт а да при томе за свој облик ширења уметничких продуката није употребио ово име. Стога се може тврдити да је Тодоровић скоро истовремено са својим америчким колегом Рејом Џонсоном учинио да поштанска уметност постане интегрална као самостални облик уметничког стварања. Где, иначе, могу комуникације да буду тако директне, тако личне, тако безграничне, као у мејл-арту? Ако се за то употреби појам „Communication-Art“, тиме ће планирани ефекат бити транспарентнији, али у бити то значи исто. Мејл-арт је, како то произлази из моје уводне реченице, коју сам преузео од пољског поштанског уметника Томаша Шулца, комуникациона уметност код које управо комуникација постаје садржина излагања а не неко естетско обликовање.

Занимљиво је да Мирољуб Тодоровић релативно касно користи „чисте“ поштанске медије, као што су официјелна дописница као директан носилац комуникација, поштанска марка као неопходна транспортна легитимација, телеграм као концентровани исказ. У почетку се сигналистичко дејство ових „чистих“ поштанских медија није доводило у питање, али се није користило одвојено и самостално. Поштански медији, код Мирољуба Тодоровића као део његовог сигнализма, одговарају стога само означавању дела „Mail-Art“, јер у основи представљају облик сигнализма. Надређени појам сигнализам се затим схвата као и познати и публицирани облици мејл-арта. Према томе, требало би такође уврстити и појам „Communication-Art“. Ако се целокупан рад Мирољуба Тодоровића, на овом плану, интерпретира у смислу комуникативног дејства, онда сва његова дела представљају преобликоване, познате комуникационе медије с циљем да добију нешто ново, управо уметнички. Мејл-арт, као посебна област сигнализма је и облик Communication-Arta , што се јасније не би могло изразити.

Оно што Тодоровић ствара, није само мејл-арт уопште узевши, већ је и консеквентна интеграција поштанских медија, било да се ради о транспортном путу или транспортованом објекту, у посредничку уметност код које је комуникација основна ствар. Свет је пун сигнала, симбола, навика који се могу обликовати да би се ови феномени наново доживели и искористили, што показују скоро сви примери мејл-арта Мирољуба Тодоровића.
Едевехт, априла 1982.

С немачког превео Д. Перовић


Објављено у књизи „Сигнализам у свету“, Београд, 1984.

На Растку објављено: 2008-07-22

Клаус Петер Денкер - Поводом књиге „Алгол“

 

Клаус Петер Денкер

 

Поводом књиге „Алгол“


Klaus Peter Dencker

Већ петнаест година постоји једно међународно уметничко удружење без председника и статута, а такође и без лобија; она међународна група уметника која се од Јапана до Јужне Америке бави визуелном поезијом.

Полазећи од мога рада, више пута сам покушавао да објасним шта је визуелна поезија (упор. изложбени каталог Tecken, Malmö Konsthall 1978, стр. 58 и д. и Sprachen jenseits von Dichtung, Westfälischer Kunstverein, Münster 1979, стр. 173). Зато бих на овом месту одустао од новог покушаја дефинисања, што ипак не потире чињеницу без потребе да на то још једном изричито скрећемо пажњу, да још увек има крупних неспоразума у односу на самосталност овог рода у интермедијалном подручју између књижевности и ликовне уметности.

Ту не представља изузетак ни најновија научна дискусија која једноставно не жели да прими к знању да визуелна поезија у свом развитку од почетка седамдесетих година нема више никакве везе са конкретном поезијом. Најбољи пример за незадовољавајуће стање информисаности и дискусије јесте чланак Манфреда Беца (Beetz) У улози посматрача. О активисању и сензибилизацији читаоца у визуелно-конкретној поезији (In der Rolle des Betrachters. Zur Aktivierung und Sensibilisierung des Lesers in der visuell-konkreten Poesie – у Jahrbuch der deutschen Schillergesellschaft XXIV, 1980, стр. 419 и д.). За Беца постоји у ствари само конкретна поезија и ова, како он пише, има акустичке и визуелне компоненте, из чега се на пример развила „визуелно-конкретна поезија“.

Наравно, и о томе никада није било спора, конкретна поезија има акустичке и визуелне аспекте, то је управо било једно од њених суштинских достигнућа, наиме измена читалачких навика, освешћивање слова и речи као материјала, стављања под знак питања наслеђених споразума у подручју семантике.

Ипак морало би се у једном другом погледу испитати колико је конкретна поезија стагнирала, како су њени херметички естетски покушаји постали несавремени јер више нису одговарајуће реаговали на оно што Гомрингер у Tecken назива „свет“ (стр. 66).

Непобитно је такође да је на данашњу визуелну поезију суштински утицала визуелна компонента конкретне поезије и да то чини јасним одређене варијанте у формалном спектру новога рода. Али то је управо само један утицај. Други су на пример такви који потичу из ликовних уметности (поп-арт, концептуална уметност), из рекламе (уметност плаката), из филма, из такозване тривијалне уметности (почевши од зидних новина до стрипова): при чему стилистичка компонента појединачних форми у оквиру рода визуелна поезија никако није толико јединствена као што је то случај с конкретном уметношћу, која јасно никада није порицала своју блискост конкретној уметности.

Поред тога визуелна поезија насупрот конкретној поезији много радикалније ради ван медијума „књига“ користећи друге медије адекватније. У подручју конкретне поезије било је додуше слика, објеката, филмова, плоча, али ако пажљивије погледамо видећемо да су то били само носиоци језичких пејсажа у акустичком и визуелном смислу, то јест слика није била ништа друго до повећана страна књиге, објект је само померио слово у његову тродимензионалност, филм је донео кинетички елемент, тако да су се слова могла кретати, а грамофонска плоча учинила је оно што се могло читати чујним и придала му својствен квалитет тек када су искоришћени близина музичким експериментима и електронска средства, што је опет далеко превазилазило конкретну поезију и што се затим слично осамосталило као визуелна поезија.

Ако под ознаком конкретна поезија и даље јасно мислимо на одређен књижевни појам, визуелна поезија, мада се у овој ознаци још налази поезија, подразумева нешто далеко обухватније, што управо жели да се разликује од описне, метафоричне, конкретне итд. књижевности. Тако је схватљиво да ова уметничка форма у екстремном случају може потпуно одустати од слова и речи а ипак остати поезија.

Визуелна поезија напротив ради полазећи од услова данашњих медијума и суштински користи материјале људске средине. При томе се не могу превидети критичко аналитички аспект с једне и пројектовање нових властитих светова с друге стране. Средина се критички сецира и даје у свом преструктурирању, рецимо у колажу, свој одраз. Визуелна поезија у ствари нема поверења у искључиву употребу језичког материјала и тиме наставља једну културноисторијску линију коју можемо пратити од појаве фотографије и филма.

Мислим пре свега на кризу језика прекретнице века, на пишчево неповерење у реч. Развојем фотографије и филма ликовним уметностима и позоришту одузимају се важне функције и уметник у „веку своје техничке репродукције“[1] почиње да себе сасвим другачије схвата. У мери у којој фотографија и филм развијају своја уметничка средства, пажња се обраћа на преиспитивање слике и сцене-кутије као комуникационог средства и на уметнички стагнирајуће медијуме.

Двадесети век ће једном морати да буде означен као визуелан. Ако нам више није довољна акустичка телефонска веза и проналазимо видеотелефон, ако се у школама и фабрикама уместо језичких и писмених упутстава инсталирају системи за пренос слике у боји, ако се сликовна информација у медијумима све више рангира испред језичке информације, ако се дизајн налази пред функцијом – онда су све то јасне индиције које чине очигледним измењен појам културе, којем у крајњој линији књижевност полаже рачун.

Полазећи одавде лако ми је да говорим о радовима Мирољуба Тодоровића у чијој је књизи, која представља пресек година 1967-71, приказан спектар многих „језика“.
Године 1970. Тодоровић ми је послао једну публикацију под називом Kyberno. Она је суштински садржавала текстове и песме, али на странама од 75-93 већ облике визуелне поезије, који су летрасет материјалом, цртежима и распоређеним словима већ наговештавали даљи пут Тодоровића.

Можда је још важнији био програмски увод у којем је Тодоровић објаснио појам „сигнализма“ који је сам исковао:
„Сигнализам је изведен од латинске речи signum – знак. Најопштије речено сигнализам представља скуп експерименталних поезија и метода у оквиру једне перманентне стваралачке револуције, на коју су нарочито утицале нова технолошка цивилизација, цивилизација знака, све већа примена наука и научних метода, посебно математике у разним областима људског живота, и појава компјутера као нових стваралачких инструмената, инспиратора и реализатора уметничких идеја“.

Алгол показује колико је оправдан став Тодоровића. Од коришћења компјутерских метода, статистичких материјала, научних података, сигналистичке поезије у ужем смислу („летризам, конкретна поезија, визуелна поезија, графичка поезија“) и гестуалне поезије, фотосеквенци стања или акција све до објеката, показује се јасан рукопис, који пре свега жели постићи једно – што је такође саставни део читаве визуелне поезије: да се мобилишу машта посматрача, његово уживање у комбиновању, његова креативност, да се омета његова навика читања и гледања, да га нове естетске дражи такорећи заводе на размишљање.

Алгол је типичан пример намере експерименталне књижевности да се публици не нуди књига за брзу потрошњу. Можемо додуше с једне стране само с чисто визуелног становишта књигу брзо прелистати и од ове акције изборити извесну добит уживања, али суштински занимљивије је упуштање у појединачне моделе које нам Тодоровић нуди. 

Алгол показује шта је све још поезија, књига поучава, у ствари нас позива да сами будемо креативни.

А то дотиче једну тачку коју сам већ горе навео: измењено саморазумевање (Selbsverständnis) уметника у XX веку. Уметник који експериментише открива своје поступке, он утемељује, он развија. Старо саморазумевање уметника постојало је захваљујући извесној идеји о аутономији, захваљујући схватању о јединствености, изабраности што је легитимисало сваки ма колико неразумљив производ. Бенове (Benn) песме постоје захваљујући постојању песника; њихово тумачење није био његов посао него посао публике.

Уметник-експериментатор Тодоровић жели томе насупрот да нешто поучава, да скрене пажњу. Он се за то не користи уобичајеним обликом романа, песме, он не жели процесом идентификовања да свога читаоца одвуче у неки фиктивни свет, напротив, он избегава сваку могућности идентификовања како би посматрача одржао будним, да би га заобилазним путем конфронтирао с елементима његове средине. Тако се уместо потрошње захтева расправљање, дискусија, стављање под знак питања и даље размишљање.

И на крају последња примедба: конкретна поезија појавила се некад с програматским захтевом да буде поезија за све и међународно разумљива уметничка форма. Стоји, међутим, да је у крајњој линији била поезија само за посвећене и да се њена интернационалност није односила на читљивост (за то би се већ морало владати појединим језицима, који јој се налазе у темељу), него само на чињеницу што се у многим земљама могла показати.

Могао сам научити да читам и схватам књигу Мирољуба Тодоровића мада не владам српскохрватским језиком: можда је обележје визуелне поезије њена стварна интернационалност и можда се тиме даје сасвим суштински допринос међусобном разумевању народа.

27. 2. 1981.

Превео с немачког М. Табаковић

Објављено у часопису „Књижевна критика“ број 2, 1984. и у књизи „Сигнализам у свету“, Београд, 1984.




[1] V. W. Benjamin, Есеји, Нолит, Београд 1974. Прим. прев.

На Растку објављено: 2008-07-25

Danuta Cirlić-Straszyńska - Sygnalizm na cenzurowanym

 

Danuta Cirlić-Straszyńska

Sygnalizm na cenzurowanym


* tekst powstał w 1972 roku (przyp. red.)
źródło: Literatura na Świecie, 3/1972, s. 185-186


Początki nowego ruchu w poezji serbskiej, zwanego sygnalizmem, sięgają końca lat pięćdziesiątych. Wtedy to Miroljub Todorović (ur. 1940) rozpoczął próby poetyckich wypadów w dziedzinę nauk ścisłych i związane z tym poszukiwania językowe. Z czasem młody poeta rozszerzył zakres swych doświadczeń na elementy wizualne i wyniki pracy nad „geometrią wiersza“ opublikował w tomiku Planeta. Dopiero po dziesięciu latach (1969) Todorović ogłosił pierwszy „manifest sygnalistyczny“ i wraz z innymi poetami i malarzami założył belgradzką grupę sygnalistów. Od tej pory sygnalizm włączył się do awangardowego ruchu poezji wizualnej i konkretnej, który od początku lat sześćdziesiątych rozwijał się w różnych krajach Europy i innych części świata. Jako własną, szczególną cechę wniósł zainteresowanie naukami ścisłymi i próbami zastosowania niektórych ich metod w poezji.

Od 1969 r. Miroljub Todorović przeprowadzał doświadczenia poetyckie z komputerami kilku instytutów naukowych w Belgradzie, urządzał samodzielne wystawy poezji sygnalistycznej i komputerowej, a następnie wydał tomiki Signal, Kyberno (1970, poezja komputerowa i wizualna), Putovanje u Zvezdaliju (poemat naukowo-fantastyczny), Svinja je odličan plivač (wszystkie rodzaje poezji sygnalistycznej), Stepenište (1971, sygnalistyczna poezja permutacyjna, wizualna i dźwiękowa). 

Obecnie* grupy sygnalistyczne istnieją także poza Belgradem - w Nowym Sadzie, Niszu, Suboticy i Prisztinie. Sygnaliści jugosłowiańscy uczestniczą w międzynarodowych wystawach poezji wizualnej (Brescia, Cordoba, Amsterdam, Montevideo, Mediolan), a czasopisma zagraniczne z uznaniem piszą o ich działalności. W Belgradzie od 1970 r. ukazuje się pod redakcją Miroljuba Todorovicia czasopismo „Signal“, w którym zamieszczają swe utwory poeci wizualni z kilkunastu krajów. 

Z początku „Signal“ - dzieło kilku zapaleńców - borykał się z trudnościami finansowymi; ostatnio otrzymał dotację z Funduszu Rozwoju Działalności Kulturalnej i w ten sposób, nie tylko formalnie, został zrównany z innymi czasopismami. Jak zwykle bywa z nowinkami literackimi, w rodzinnym kraju utwory sygnalistów przyjmuje się z pewnym zaciekawieniem, ale bez zachwytu. Za wyjątkiem Oskara Daviča i Dušana Maticia pisarze wypowiadają się na ogół krytycznie o kolejnym „izmie“. 


A jednak sygnaliści zebrali nieco pochwał w prasie belgradzkiej. Podkreśla się, że dzięki sygnalizmowi literatura serbska włącza się w nowe prądy europejskie bez opóźnień, a nie, jak poprzednio bywało, na sposób epigoński. 


Wydaje się, że istnieją szczególne przyczyny, dla których nowy kierunek poetycki rozwinął się w Jugosławii. Stawia on sobie zadanie, aby poruszyć, zadziwić czytelnika, dotrzeć do niego przy pomocy środków nowoczesnej reklamy. A ogólnie biorąc, z czytelnictwem, zwłaszcza poezji, nie jest w tym kraju najlepiej. Zwolennicy nowej poezji uważają, iż dzięki „uniwersalnemu, powszechnie dostępnemu językowi“ służy ona zbliżeniu pomiędzy narodami. Jak pisze M. Todorović, „nowa poezja ma olbrzymim zadanie: zniszczyć nacjonalizmy, znieść wszelkie „prywatne“ koncesje kulturalne...“

Poezji sygnalistycznej, podobnie jak innym kierunkom neoawangardy lat sześćdziesiątych, można oczywiście postawić niejeden zarzut: wagę przywiązuje przede wszystkim do strony techniczno-formalnej, jak gdyby zapominając, co chce powiedzieć przy pomocy wyszukanych środków i czemu to wszystko ma służyć. Nowym rodzajom poetyckim grozi niebezpieczeństwo dziwactwa, powtarzania się, jałowości. W ciągu ostatnich dziesięciu lat poezja eksperymentalna nie wyszła poza dość wąski krąg zainteresowanych: wbrew założeniom masowej przystępności liczy przecież na odbiorców o niezwykle wyczulonym oku, uchu i nade wszystko wyobraźni, a o takich wciąż jeszcze niezbyt łatwo. 

Poszukiwania współczesnej awangardy poetyckiej wpływają jednak odmładzające na wyobraźnię, tematykę i słownictwo. W wypadku sygnalistów świadczy o tym choćby tomik Miroljuba Todorovicia pt. Podróż do Gwiazdalii (1971), w którym wiedza równoważy się z natchnieniem, a nowatorstwo z tradycją. W tej poezji sygnalistycznej, wzbogaconej własną interesującą grafiką, autor stara się objąć wyobraźnią zjawiska mikro- i makrokosmosu, dostępne tylko dociekaniom naukowym.

Први пут објављено: 1972

На Растку објављено: 2007-10-03